NAŠKE BESIDE

Ko ne voli pitu, garant, nije Hercegovac, a kamo li Duvnjak.  Nismo je zvali krompiruša, k'o danas,  po'vin zadrugom, već jednostavno, pita. Kad kažeš pita, ni'ko neće pomislit' drugo osim kumpiruše.  Bože, kako sam volilla to čudo od 'rane! Volim je i sad, ali nema mi više 'nake draži, ni slasti k'o u ditinjstvu. Vraćajući se iz škole, gladna k'o vuk, još izdaleka osjetiš oni nedočarljivi miris kumpira, snažno obojen opojnom, slatkastom notom pečene kapule. Sprašiš tih par zadnjih koraka, k'oda te vuci gone, pa ti srce zaigra kad spaziš u pekari rajsko blago zvano pita.  Još malo počiva, da se "smeška".  Gutaš je očima, glađu, željom....  Pa, kad navališ, 'nako smlavljen glađu i čekanjem, majčin sine!  Kakvi te gladni u Africi! Ni nanili. Ne toliko zbog gladi, koliko zbog vječne  želje za pitom. Ne znan za šćap, ali je pita, sto nasto,  izašla iz raja. Barem ona iz mog ditinjstva. I kad bi ti ju ne'ko, ne daj Bože, u to...

Ispovida se baba u Međugorju. Stigla iz daleka. Dure brate! Svitina se sjatila, pa je jedva izdržala stajati na nogama u tolikom redu za ispovid. Nakon dugog stajanja, više se stropoštala na klecalo, nego što je pobožno kleknula, priča. Nikada u životu, kaže, nije vidila toliko čeljadi na jednom mistu. I sve se udrilo ispovidat. Bošslobodi koliko grišnika, misli se, dok se plaho obazirala uokolo mjerkajući je li stala u najkraći red. Kad je, napokon, klekla u ispovidaonicu,  najrađe bi se, veli, nunde izdrepila i malo počinula.  -Nemoš čeljadi, durat. U kičmi siva, a noge otpadaju. A štaš, reko, ka sam se već naosumila ispovidit... Razvrzla se baba pripovidati kako je ispovid ipak bila lipa...kako je pratar, brate, dobar...ne može ja naki... i sve tako dok nije stigla do pokore. - I ne dade mi, stro, puno pokore. Ništa jednu zdravomariju. Baš mi biše čudno... - Vjerojatno si pričala samo tuđe grije. - našali se netko, a ona se ozbiljno stade braniti. - Nije seko, n...

Prije nekog vrimena, u tramvaju, neka se surepica hvali svojim bogatim ljubavnim iskustvom i  dečkom kojem, " stara  donosi kavu u krevet, kuš, jebote..." Nije da baš moraš naćuliti uši...ne šaplje ti ona, moj sinko. Baš naprotiv. I šta...? Ništa. Ljudima neugodno, njoj ne. Ma da mi ju bilo svrst po labrnji, 'nako mrtvimice, ili kakvim mokrim konapom, volila bi neg... Prišlo, vala, sedam smrtni grija! Od pogrde ne mo'š to slušat, et. Ma, da je samo vidiš...surepica, bona, to malešno, to rđavo...nemaš je šta vidit, ki  isprdak, a priča ko da je izašla iz kakvog bordela.  E, rđo jedna, 'itno, na psihijatriju i ti i "stara"! Šta li ti dosadašnje ašikovanje... Vamo šćini, tamo drni, ple'ni zera po guijci i eto ti ašik veda naki.  Uveče malo na silo, kad đuturumčad pozaspe i puna šaka brade. A, nu sad...ccc Sodoma i Goroma, rekla bi baba.  Pa, kaže neće smak svita...mmm.

Rijetko što me tako fascinira kao neobična krepkost i žilavost ponekih seoskih baba. Barem onih naših, hercegovačkih. Pa to ne može slomit ni vrime, ni teret, ni nevolje, ni oskudica, ni samoća.... I što sam starija, to više se divim toj posebnoj sorti čeljadi otpornih na sve. Na njima se doslovno ostvaruje ona izreka: što te ne ubije, to te ojača. To sve čvršće, vridnije, arnije što starije! A, ljudi moji, pa nemoš virovat dok se na vlastite oči ne uvjeriš. Neke od njih su, i u godinama moje mladosti, imale više fizičke snage i izdržljivosti od mene. Sada se više ni ne upuštam u takve porazne usporedbe.  Priroda me nije baš obdarila sa priviše fizičke energije, a kad je već tako, čemu se buniti. I kome? Gradski, izrazito sjedilački, život je ukrao i ono što priroda nije, pa sad drži! Nema te babe koja me sada ne bi prestigla u utrci na 50 m. Dužu rutu neću ni spominjat. Pa, gledam njih, u svojim 70, 80, 90-im... čeljadi moja... Ma kakvi te đuturumi snašli, jadan ne bij...

- Nu nevista...da t' ništa kažem... - Šta li je? - Ne'š virovat... - Reči. - Sidin ja tute; na solariću, kad sleti mi na rame tičica... Ništa učini: "ćiju, ćiju" i otprva. - I šta...misliš da je to veliko znamenje? -  Mo, nije, veda, taman mislila na pokojnog...pa, reko... - Ajde, baba, sidi! Mislila tica da si kakvo drvo. Vika tu sidiš. I ja bi se nekad zabunila, kamo l' neće 'tica. - De ti...šprdaj se ti s pokojnima.  - Ne šprdam se s pokojnima, samo ti kažen zašto je tica sletila na te, a ne na me. -  'Uli ti, 'uli... - Ne 'ulim, nego ti lipo kažen šta 'tica misli...računa nešto crno, uvik na istom mistu...znači drvo. - E, jesan našla kome ću se ispovidat'...mmm. - Baba, bona, tica ti ne zna razlikovat isana od drveta, ako ne miga sebon, nu. - 'Uli ti, 'uli... Sveti Petar, gorike, sve biluži. (Smijeh) - De ti, de...smiji se ti, imaš i rašta. Ti si već zabilužena, ne boj se.  (Smijeh) - Eee, Gospa ti pamet prosvitlila,...

U vrijeme mog djetinjstva, biti svećenik, odnosno pratar, kako se, zbog vjekovne nazočnosti franjevaca, zvalo sve svećenike, značilo je nešto... nešto neizrecivo mistično. Iz djetinje perspektive, dakako. Ni odrasli, po svemu sudeći, nisu o tome stvarali manje tajanstvenu predodžbu. Napose starija čeljad. Kad bi se pročulo da se netko sprema u pratre, to se primalo s toliko pijeteta kao da u džepu već ima pravu, uredno poštembiljanu, kartu za raj. Ni manje, ni više. Svaka majka se, stoga, potajno nadala da će ta sreća zadesiti baš njenog sina. Poneke bi, od samoga djetinjstva, daleko prije "poziva" odozgo, manje ili više ustrajno, podmetale sinu taj sveti poziv. I makar je smisao poziva suprotnost nagovoru, bilo je to uvijek podržavano i odobravano od svih. Uz svako spominjanje odabranikova imena, dodavalo bi se: "A on će ti, bona, u pratre. Pa, jašta! Jel tako, sine?" Na to bi on,  ponosan što je odabran od majke za nešto tako... u-u-jebote!, potvrđivao kimanjem gl...

Da ne zna za ovu priču, kao što znam ja, čeljad bi odma'nula rukom uz ono poznato: "Aj', ne naprđuj!". A, šta drugo reći na takvu priču o čoviku koji je golim, od zimske studeni promrzlim rukama, zadavio na smrt glladnog vuka? Usrid ciče zime. Golim rukama. Usrid ničega. Ne bi, vala, ni ja povirovala da priča nije o mom rođenom stricu, pokoj mu duši. Pripovidit ću je onako kako je meni pokojni ćaća, njegov brat. Možda su neki i čuli za to, ali danas već možda misle da je to legenda. E, pa nije. Bila je ciča zima, negdje početkom tih 50-ih. Pokojni stric, tada je mladić između 19-21 g. Zapalo ga gonit' žito priko Grabovice okovane snigom i smetovima. S konjmom, dakako. Kako bi bilo zgodnije i lakše, obično bi se dogovorilo dvojetroje mještana da taj tegobni put, prevale zajedno. Na njegovu nesreću, morao je poći u vrime kad nitko drugi nije...osim jedne divojke; susjede. I ne biše druge, pa krenuše njih dvoje. Sami samcijati. Pjeve. Po ciči zimi. S...

Ne mogu zamislit zimu bez rukavica i šala, no, svi mi, "ozdal", znamo da je to relativno noviji izum, na selu, nekoć,  potpuno stran. A, zime bile tak'e da bi smetovi zameli i zarupili cile kuće.  Kao dica bi se ligurali, pa ne bi toliko osićali studen sve dok, 'nako crljeni i  pomodrili, ne bi ulišli u kuću. Tek tada, odrvenjeni prsti počmu žarit k'oda je žera u njima. Pa još, kad s bure, stane vijat vitrina i pušit oni suvi, ko pržina sitni, staklasti snig, zasrkuje ti nezaštićena usta i nos toliko da ostaneš bez zdraka. Nemeš disat, pa da imaš troja  pluća. Ko ti je vidijo šalove i rukavice, moj sinko! A, snig bi znajo tako zarupit',  da se moralo izlazit kroz drveni otvor u podu, oliti proskok, da bi se, kroz podr'm,  nekako prigrntalo do ulazni' vrata. Pa, kidaj ojutra do sutra. K'o krtica kopaš tunel do podr'ma. A, teste... Vika nepro'odne! Raube su, u'ni vakat, nisu svraćale u  sela.  Kasnije, kad se to prominilo, brojalo se u da...