Kraljevstvo za pitu!

Ko ne voli pitu, garant, nije Hercegovac, a kamo li Duvnjak. 

Nismo je zvali krompiruša, k'o danas,  po'vin zadrugom, već jednostavno, pita. Kad kažeš pita, ni'ko neće pomislit' drugo osim kumpiruše. 

Bože, kako sam volilla to čudo od 'rane! Volim je i sad, ali nema mi više 'nake draži, ni slasti k'o u ditinjstvu.

Vraćajući se iz škole, gladna k'o vuk, još izdaleka osjetiš oni nedočarljivi miris kumpira, snažno obojen opojnom, slatkastom notom pečene kapule.

Sprašiš tih par zadnjih koraka, k'oda te vuci gone, pa ti srce zaigra kad spaziš u pekari rajsko blago zvano pita. 

Još malo počiva, da se "smeška".

 Gutaš je očima, glađu, željom.... 

Pa, kad navališ, 'nako smlavljen glađu i čekanjem, majčin sine! 

Kakvi te gladni u Africi!

Ni nanili.

Ne toliko zbog gladi, koliko zbog vječne  želje za pitom.

Ne znan za šćap, ali je pita, sto nasto,  izašla iz raja.

Barem ona iz mog ditinjstva.

I kad bi ti ju ne'ko, ne daj Bože, u tom trenu, oteo isprid nosa, bio bi to zločin protiv čovječnosti, vala.

Ma, kako nešto tako iskonski jednostavno, može biti toliko slatko, da poželiš trostruko veća usta i još koji niz dobri' zubova, kako, de?

A onaj središnji krug... onaj kolut koji gutaš očima dok još nije došao na red, pa ga ne toka uzet...

Gospodee!  

Uvik strepiš da će zapast' koga drugoga, manje željnog koluta...k'ošto i zapa'ne.

Ta pita iz ditinjstva...uff!

'Kraljevstvo za pitu!'

Plus kralja.

Ne znaš jel mekša, slasnija, rumenija, mirisnija... 

Pa, ona posebna slatkoća koju daje tikva i kapula; onaj reski miris crnog bibera i ulja...velika čikara mlaćenice za prismočit'... 

Ojme! 

Od samog sićanja ti krene voda na usta.

Kakav burek, kakvi bakrači!

Samo je ta naška, materinjska pita, stvarno pita, sve ostalo su pituljci i burekuljci, koji tek oblikom podsjećaju na pitu. 

Nije to pite ni vidilo. 

Samo bi se krajnje tupo nepce, mašilo za burek, pored prave pite.

Najskoli toje iz ditinjstva...mmm.