Je l' prošla rauba?

Ne mogu zamislit zimu bez rukavica i šala, no, svi mi, "ozdal", znamo da je to relativno noviji izum, na selu, nekoć,  potpuno stran.

A, zime bile tak'e da bi smetovi zameli i zarupili cile kuće. 

Kao dica bi se ligurali, pa ne bi toliko osićali studen sve dok, 'nako crljeni i  pomodrili, ne bi ulišli u kuću.

Tek tada, odrvenjeni prsti počmu žarit k'oda je žera u njima.

Pa još, kad s bure, stane vijat vitrina i pušit oni suvi, ko pržina sitni, staklasti snig, zasrkuje ti nezaštićena usta i nos toliko da ostaneš bez zdraka.

Nemeš disat, pa da imaš troja  pluća.

Ko ti je vidijo šalove i rukavice, moj sinko!

A, snig bi znajo tako zarupit',  da se moralo izlazit kroz drveni otvor u podu, oliti proskok, da bi se, kroz podr'm,  nekako prigrntalo do ulazni' vrata.

Pa, kidaj ojutra do sutra.

K'o krtica kopaš tunel do podr'ma.

A, teste...

Vika nepro'odne!

Raube su, u'ni vakat, nisu svraćale u  sela. 

Kasnije, kad se to prominilo, brojalo se u danima, a nekad i tjednima, dok bi rauba prošla selom i proprtila put, barem ipriljuba.

I samo što bi odmakla, pušanija bi se  bacala na posal, i za tili čas, jopet zamela testu.

Glavne visti su se tako vrtile oko troga:

Je li prošla rauba?

Doklen je došla?

Je li prošla "pruga"?

Odgovor, većinom: "Ma, jok!".

Za čudo, nešto se baš i ne sićan da smo izostajali iz škole, bez obzira koliki bili smetovi i  pušanija.

To su reć dica, majčin sine!

Ni Boško Buva nam nije ravan.

Ni nanijo!

Srića pa se štavetu nije nosilo zimi. 

Ne bi nan, vala, ni tribala rauba.

Izili bi  snig golin zubin, kako reče jedan gradonačelnik (ne znate ga vi).

Ta, nismo ti mi bili "mačji kašalj", k'o ova današnja drčajina.

Sve ništa zimogrizno, rđavo, metiljavo, ccc...

Šta li ti mi, vaktile!