NAŠKE BESIDE

Šta ti znači zaminiti jedno slovo! Ne bi isan virovo... Jedne smo se prigode cilu bogovetnu večer smijali mlađahnoj Švabici koja je uporno krivo izgovarala hrvatski izgovor glasovitog svetog grada Inka, Maču-Pikču (Machu Picchu). Zbog očekivane zamjene slova grohotasmo priko svake mjere dok nas je ona u čudu promatrala, spremna uvijek iznova,  pokušati još jednom. Pravi egzemplar poslovično ozbiljnog i upornog Švabova. - Aj, reci, Maču Pikču - Maču Pi**u - Haha...Ne, nego Pikču - Pi**u - Hihi... Ne, nego Pikču, bona. Pi-kču. - Pi **u - A, u pm...nemoguće da ne more to reć...piii-kčuuu - Pii **u Haha...hihi..hoho... I tako jedno sedamdedetsedam puta, najmanje. Seljaci, štaš. Al, smo se nasmijali, brate...za cilu cilcatu godinu, et. Pa, kako nako nikako potrevit ko Bog zapovida - Pikču, već vika pi**, te pi** A, Iruda ti...'mal mi se pupak nije odrišijo o' pusta smija. Etotite đadre i tebe i pi-kču!

Da ne zna za ovu priču, kao što znam ja, čeljad bi odma'nula rukom uz ono poznato: "Aj', ne naprđuj!". A, šta drugo reći na takvu priču o čoviku koji je golim, od zimske studeni promrzlim rukama, zadavio na smrt glladnog vuka? Usrid ciče zime. Golim rukama. Usrid ničega. Ne bi, vala, ni ja povirovala da priča nije o mom rođenom stricu, pokoj mu duši. Pripovidit ću je onako kako je meni pokojni ćaća, njegov brat. Možda su neki i čuli za to, ali danas već možda misle da je to legenda. E, pa nije. Bila je ciča zima, negdje početkom tih 50-ih. Pokojni stric, tada je mladić između 19-21 g. Zapalo ga gonit' žito priko Grabovice okovane snigom i smetovima. S konjmom, dakako. Kako bi bilo zgodnije i lakše, obično bi se dogovorilo dvojetroje mještana da taj tegobni put, prevale zajedno. Na njegovu nesreću, morao je poći u vrime kad nitko drugi nije...osim jedne divojke; susjede. I ne biše druge, pa krenuše njih dvoje. Sami samcijati. Pjeve. Po ciči zimi. S...

Ne mogu zamislit zimu bez rukavica i šala, no, svi mi, "ozdal", znamo da je to relativno noviji izum, na selu, nekoć,  potpuno stran. A, zime bile tak'e da bi smetovi zameli i zarupili cile kuće.  Kao dica bi se ligurali, pa ne bi toliko osićali studen sve dok, 'nako crljeni i  pomodrili, ne bi ulišli u kuću. Tek tada, odrvenjeni prsti počmu žarit k'oda je žera u njima. Pa još, kad s bure, stane vijat vitrina i pušit oni suvi, ko pržina sitni, staklasti snig, zasrkuje ti nezaštićena usta i nos toliko da ostaneš bez zdraka. Nemeš disat, pa da imaš troja  pluća. Ko ti je vidijo šalove i rukavice, moj sinko! A, snig bi znajo tako zarupit',  da se moralo izlazit kroz drveni otvor u podu, oliti proskok, da bi se, kroz podr'm,  nekako prigrntalo do ulazni' vrata. Pa, kidaj ojutra do sutra. K'o krtica kopaš tunel do podr'ma. A, teste... Vika nepro'odne! Raube su, u'ni vakat, nisu svraćale u  sela.  Kasnije, kad se to prominilo, brojalo se u da...